Vaši radovi

Orginalni komentar se nalazi u djelu za fiziku, al posto je ucenicki rad i odgovor na pitanje iz fizike stavicu ga na oba mjesta pa nek korisnici odluce gdje da ga stavim
_____________________________________________________________________________________________________________________________


Da napisem tacan odgovor nisam u stanju,
razlog se nalazi u mom velikom neznanju
nemoj sada zbog mog ponasanja da me ruzis,
al bih te molio odgovor da nam pruzis.

Htio sam napisati jos jednu strofu,
al u ovo vrijeme takav je trend,
reci: "htio sam, al sam vec pritisnuo
SEND"!!!

Al dobro dosta zezanja
ovo su vazne stvari
zagonetke kao ova razvijaju mozak,
al niko za njih ne mari.

Pa bih zamolio forumase
sto se cak i na nastavnike deru
da ne zezaju druge korisnike,
i o njima nesto se*u. (ja se izvinjavam zbog izrazavanja, al prvo mi ovo palo na pamet)

A sad zdravo
i laku vam noc
nemojte me traziti,
jer ne znam kad cu doc'.

Autor: SerbianFighter

(Znam da nije nesto al pisao sam u pola 11 navece.... Bar da dobijem cetvorku za trud Razz).
_________________

Ajmo komentari, vi sto idete samnom u razred, Doro, Nina, Svabo,Kosta recite svoje misljenje...

Odlično, odlično... A slušaj sad ovo:

Kad god u školu kroče, đaci se premišljaju,
Kako li će danas dobro da odgovaraju!?

Sve se nešto nećkaju, i bi i ne,
A znaju da znaju, i to je sve.

Ali opet neki trnci ruku im dolje daju,
A ona neće, pa neće gore, tek se sjete da ju dignu u maju.

Ali tada je već kasno, prošao je voz,
Zato sad počnite, učite sve skroz.

Ne dajte se zbuniti, krenite već sad,
Nemojte zakasniti, voz neće biti tu tad.

Knjiga je zakon, knjiga je spas,
Čitajte knjige, može i naglas.

Pamtite što više, sve će vam trebat,
Gledajte šta piše, nemojte se predat!

I za kraj još da kažem, škola je tu,
Ona je svugdje, završite ju svu!

Lako je tebi to za reci,
al ono silno znanje nije lako steci
od one teske torbe kicma mi je kriva
udjes u kabinet hemije, kad ono isparava ziva (isparenja zive su veoma otrovna)

znas onu izreku:
"od koljevke pa do groba najlepse je djacko doba",
e pa za vecinu djece skola je samo velika zgrada
sa mnogo soba,
u svakoj te ceka jedno staro ljudsko bice,
nerijetko smrdi na cigare i pice.

al necu da vrijedjam nastavnike
nije u tome stvar
al da li je stvarno bitno da znam ko je bio
7. rimski car.

ili da znam formulu plavog kamena,
kad napunim torbu knjigama
ne osjecam vecinu svoga desnog ramena.

mozda trebam uciti fiziku,
ona je vazna
kad me gura neka sila
da mogu saznati kolko je snazna.

srpski se treba uciti
on je vrlo bitan
da znam dal' se kaze
malen ili sitan

nijedan ucenik nije bez mane
desi se lapsus pa kazes da
trougao ima 4 strane.

al vecinu nastavnika za to briga nije
gleda u tebe i u sebi se smije
sto na takvo pitanje odgovor nisi znao,
a ti jesi al si slucajno pogresan dao.

u ime djaka molim nastavnike sve
da malo smanje svoje kriterije za ocijenjivanje
da nam popustite malo,
pa ipak smo djeca
nemojte nas plasiti ocijenama
kao lisica zeca.

Autor: SerbianFighter

Evo moj prvi rad u zivotu,nastavnica je na casu dala temu Pahulje:

PAHULJE

Pahulja je bijela
Velika i lijepa
Neko je voli,a
neko je ne voli.

Pahulje su zima
Hladno godisnje doba
One su rima
Koje spadaju u zimsko doba.

Ima ih u januaru
Ima ih u februaru
Prave su more
Jer padaju do zore.

Cvrste su
Djeca se igraju sa njima
Padaju sa neba
Djeca ih iskoristavaju
Tako im i treba.


STA KAZETE?

Evo sta je meni palo napamet (nije nesto nabrzaka sam smislio cisto komentar da napisem):

PAHULJE

Pahulja je bijela,
njezna i mala,
tesko bi nam bilo kad
nijedna nebi pala.

Dok pahulje padaju,
vrijeme kao da leti,
eh sta bih dao
da padaju i ljeti.

Al' nema veze,
nismo mi te srece,
samo mi je zao
sto nisu malo vece.

Kad ofarbaju okolinu
u bijelu boju,
da u silnoj toj zbrci
mogu ponaci svoju.

Da pronadjem pahulju
sto je mome srcu draga,
kad dodje ljeto
da ne nestane bez traga.

Autor:SerbianFighter

jel ima iko stave na teme:
1. samo za sebe cuvam ovu pricu
2. covjek je najjaci kad stvara i voli
3.zgode i nezgode iz djecackog zivota
4. eto, o je prvo drugarstvo
5. zima najavljuje svoj dolazak
ja cu postat neke radove, po ako nekome treba nek uzme...
p.s. radovi nisu moji..

Zima


Hladno je… Zima je… Vetar duva,ali sve je to samo u mome srcu. Posmatram te svojim ocima i pratim svaki tvoj nezni pokret. Stojis tu kraj mene. Rasirene ruke sam ispruzio ka tebi u pokusaju da uhvatim tvoje glatke rucice koje su bivale sve dalje i dalje. Vetar kao da te u svome viru zloga odvlaci od mene. Sve mi manje pruzas nadu za zivotom i nadu da cu uhvatiti te tvoje rucice. Gle! Iznenada ih opet osecam u svojim rukama. Osecam kako te moji prsti opet maze po saci. Ti opet,kao i ja toplo uzdises ne obazirujuci se na hladnocu koja nas okruzuje. Opet tako divni trenuci srece kada smo zajedno,kada smo jedno. Ali ja te samo osecam… Dok te mazim oci su mi zatvorene i zivim u svome svetu u kome je sve prelepo,gde ti se nemoze naci ni jedna jedina mana,u svetu u kome smo mi vecno zajedno,svetu koji ispunjava sve zelje! Odjednom osetih kako su moje ruke opet prazne,nema tvojih da mi ih ugreju ,opet me obuzima hladnoca,opet je zima nadvladala moja osecanja svojom hladnocom. Da, ja sam otvorio oci i opet gledam kako te nema,kako odlazis u tmini ovoga prokletog sveta. Vratio sam se u stvarnost u kojoj ja nista ne odlucujem u kojoj sam ja samo sitnica, ali sitnica koja se toliko ispoljava svojom ljubavlju prema tebi,ljubav koja nemoze biti uzvracena. Uvek sam patio i paticu sto se budim i sto ne mogu vecito ostati u svome svetu snova,svetu lepih uspomena na tebe!!!

Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато, верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност, осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако се та прашина скине са очију?

Izumiranje srpskog jezika i ćirilice

Za živ jezik je normalno da se razvija primajuci pozajmljenice iz drugih jezika. Veliki deo srpskog jezika je sačinjen od pozajmljenica koje su se toliko odomaćile da teško možemo sastaviti rečenicu, a da u njoj ne bude reči koje su originalno srpske. Teško ćemo naći i odgovarajuće zamenice za neke reči iz stranih jezika koje su se odomaćile u "nepravednoj" formi, a da one ne zvuče nakaradno. Kako drugačije reći hardware? Software? Čak i pokušaju bukvalnog prevoda (hard disk-tvrdi disk) nisu se "primile". Naravno potpuno je drugi problem što se neke reči koriste potpuno neadekvatno i na silu "uvoze" iz stranih jezika... Zašto koristiti by the way umesto usput rečeno, OK umesto dobro i sl.? Pitanje je gde postaviti granicu? Ono što me mnogo više ljuti i brine od pozajmljenica je nepoznavanje- I TO POTPUNO NEPOZNAVANJE- osnovnih pravopisnih i gramatičkoh pravila ljudi koji važe za obrazovane! Koliko puta ljudi ne znaju kada se rečca NE piše odvojeno, a kada spojeno, koliko je puta neko pomešao JER i JEL ili "progutao" poneko slovo... Ostale primere i da ne navodim... A sve je to pravopis koji se uči u nižim razredima osnovne škole... A čudo je da baš oni koji se najviše busaju u grudi svojim srpstvom najmanje poznaju svoj maternji jezik... Još tužnije je to što naše pismo - ćirilica izumire! Za razliku od Rusa, Bugara ili Grka jedino su Srbi prihvatili latinicu kao drugo pismo, a ćirilicu skoro i da ne koriste... Pored toga, danas deca uče strane jezike od kada krenu u obdanište, a još ne znaju ni srpski jezik dobro da govore... danas ljudi u Srbiji jako malo čitaju (ako izostavimo dnevne novine) što dovodi do siromašnog fonda reči pa ljudi ne znaju kako da se izraze...
Zašto nam se sve ovo dešava?! Zato što ne znamo da poshtujemo i negujemo sebe i svoju kulturu, a drugim se divimo... Uostalom, zašto se srpski ili ruski jezik ne bi učili u drugim državama kao strani jezik umesto nemačkog, engleskog ili francuskog?

Lutam i sanjam

Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali…Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove…
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi za mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali… Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i... Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ovaj dan cu zauvek pamtiti…dan kada sam stala na te daske ,dan kada sam ostvarila maker deo mog velikog sna…

Lutam i sanjam

Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali…Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove…
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi za mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali… Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i... Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ovaj dan cu zauvek pamtiti…dan kada sam stala na te daske ,dan kada sam ostvarila maker deo mog velikog sna…

Putevi Ljubavi



Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku bastu koja se zove zivot. Staze kojima hodamo su razlicite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se, smejemo, patimo, bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...
Tako sam i ja zavolela... Brzo, nepromisljeno, totalno blesavo...
Zavolela sam tako lako a tako sam tesko znala to da pokazem...Mozda je to moja najveca mana a mozda cak i najveca vrlina...mozda cu upravo zbog toga uspeti da sacuvam svoje srce u jednom komadu sto retko kome polazi za rukom u ovom svetu punom lazi, prevara i neiskrenih ljubavi... A sa druge strane covek bez ljubavi je samo mrtvac koji dise, nista drugo do nekoliko slucajnih imena i datuma...

Ljubav je cudna stvar... Danas je sve leprsavo i lepo i mi ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva a sutra... Sok... Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare a u nama ostaje jedino osecaj gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemo zbog nekih lepih zelenih ociju? Ociju koje su tu uz nas,bodre nas i prate kroz zivot a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno i ranjeno...? Ocigledno da jeste cim je toliki promet!!! Danas se srca poklanjaju tako nepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih... Da li su ljudi poludeli ili i dalje ne shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju?
Mozda su ipak ljudi u pravu... Mozda srce ipak treba staviti na kocku i cekati da naidje ono koje ce kucati u istom ritmu... Mozda je ta neizvesnost ono sto u stvari cini ljubav a kada bi sve bilo ocigledno i lako ljubav verovatno vise ne bi bila to sto je sada... Zbog toga ne ljudi ne treba da se opiru kada ih pogodi Amorova strelica a jos gore da beze od toga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost, taj najlepsi osecaj na svetu...

Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se jedan prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti vojen u svakom trenutku, tokom ovog celog kratkog i nesavrsenog zivota... A ja bih to verovatno prvo trebala da naucim sebe...

Sanjam…


Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…

LJUBAV


Lezim pod mesecinom,a pod rukama osecam knjigu. Polako prelazim ocima preko redova, ne zeleci kraj.Da li je moguce da reci ponekad mogu da izraze sve? Da li je moguce da jedna knjiga moze da odlikuje ceo tvoj zivot? Svaka rec se krije u jednom posebnom lavirintu tajni i to svaki dobar pisac poznaje. Od onoga sto nije bilo i sto nikad nece biti prave vesti pisci najlepse price o onome sto jeste. Ljubav. Za ljubav nije potreban razlog. Ljubav je nesto sto coveku moze da se desi, ljubav se ne desava stalno. Ali kada se desi onda srce lupa u grudima.Citajuci knjigu osecam neku beskrajnu radost, jer znam da ce ta lepa ljubavna prica da se zavrsi da happy end-om. Znam da ce ona osetiti blagi dodir njegovih usana.Znam da ce im se pogledi naglo susresti, da ce oboje osecati jedno predivno osecanje-LJUBAV. Ali isto tako znam da u stvarnom zivotu nije tako.Znam da u svakom trenutku naseg zivota postoje izvesne stvari koje bi mogle da se dogode,ali im jednostavno nije sudjeno da se dogode. Nije sve tako savrseno. Nece uvek doci princ na belom konju,i neces uvek biti sa onim koga volis.Ponekad u ovom svetu sudbina je jaca od ljubavi, ponekad previse tuge i boli zakucaju na nasa vrata.Jer sto ne boli-to nije zivot, sto ne prolazi-to nije sreca.Reci koje koristi pisac kad izrazava tugu, u svakoj toj bolnoj reci budi se nada da osecamo jos minut ciste radosti. Zar se ponekad ne zapitate koja je to rec koja vam pomaze da opstanete? Koja je to rec koju pisci iskoriscavaju za izrazavanje jednog osecanja?Rec....NADA.Ona pomaze da se snadjemo u sarenom spletu misli i osecanja.Daje nam snagu da se borimo kroz zivot i da nastavimo dalje kad god nam lose krene.I dalje prelazim preko redova ljubavnog romana i osecam kako mi knjiga prijateljski pomaze da se snadjem. Osecam kako daje krila mom umu i srcu,osecanje ljubavi prema svetu, prema coveku, prema strasti. Osecam piscevu istinsku strast dok ovo citam.I tada se setim jednog poucnog stiha:,,Ko nosi u sebi veliku istinsku strast,taj je nesrecan i mucen vise nego stotina drugih ljudi zajedno,ali je postedjen od mnogih sitnih briga i nedaca koje muce vecinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana."Zato,ljudi, budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost,i kada god,za to nalazite snage u sebi,jer trenuci ciste radosti vrede vise nego citavih meseci naseg zivota.

Opis predela




Gomila uzhurbanih,po svemu sudeci ne bash strpljivih ljudi,guralo me je na sve strane,pa je bilo prilichno tesko proci kroz vrata "Oblak ekspresa" (Nisam se setio nicheg boljeg xD) a ne zavrsiti u zavojima. Ali - moju chvrstu odluku da u putu uzhivam i ne dozvolim ni jednom od neroznih tipova da svoju negativnu energiju prenese na mene,niko nije mogao da sprechi. Kada sam konacno usao,uvalio sam se na svoje mesto, i duboko uzdahnuo.Tek izashlo sunce,pozdravilo je nash voz bacajucji svoje zlatno-obojene zrake po shinama. Zachuo se lagani zvuk motora i okretanja tochkova. "Oblak eksprec" punom parom je krenuo ka "Shumskom jezeru" ( .... ).
Svuda po zelenilu koje nas je okruzhivalo,mogli smo videti svezhu jutarnju rosu.... Posmatrao sam divno,cisto plavetnilo iznad nas,divio mu se,i mastao kako smo vecj stigli do jezera. Cak sam mogao i da osetim njegov miris,iako smo tada bili poprilichno daleko.
Posle izvesnog vremena,dosli smo do shumskih predela,koji su me neverovatno zadvili,sto je,pak,bio sam uvod u ono sto je sledilo kasnije..Shuma o kojoj sam toliko sluhao,predeli o kojima se toliko pirchao.. Konacno sam se nalazio u srcu svega toga. Drvecje,livade..... Sve je bilo kao u bajci,naslikano.... Obojeno najzelenijom bojom koju sam ikada video. Radosno cvecje, razbacno svuda oko mene, igralo je na sve strane uz novi hit zvani "Jutarnji vetar".Zapazio sam mladu srnu koja je pila vodu iz oblizhnjeg potoka. Cela ta bajkovita i idilichna spoljashnja atmosfera prenela je svoj mir,spokoj.. svoju harmoniju u moju dushu. Osecjao sam se kao nikada ranije,kao da su sve moje brige tada nestale..
Gole grane i pusti predeli nastupili su iznenada, bez ikakvog uvoda. Taj kontrast nastupio je tako neocekivano da sam poskocio. Bio sam odushevljen i iznenadjen,ali i razocharan jer sam morao da se oprostim od svih onih bajkovitih predela od ranije.
Ponovo sam osetio onaj miris od ranije,samo izgleda da ovaj put to nije bilo samo u mashti. U daljini sam zapazio kako se plava tacka,koju sam nedavno primetio vecj dosta uvecala. Primetio sam da su ona nercozna i mrzovoljna lica ljudi iz moje okoline sada bila ispunjena vedrinom i osmehom. Njihove face bile su,kao i moja,prilepljene uz prozor,posmatrajucji tacka koja je sada bila jako velika. Nas put do "Shumskog jezera",tu se zavrsio.
Satima kasnije,kada je nocj na svom ogromnom,velicanstvenom nebeskom svodu vecj oslikala stotine blistavih,belih figura, i kada je sve oko mene bilo obasjano tom charobnom mesechinom,sedeo sam na steni uz jezero. Divio sam mu se. Bilo je magichnije i divnije nego sto sam ga ikada ranije zamishljao. Talasi su se valjali,stvarajuci po negde belu grivu koja se penjuci rasprshavala,drhtecji su propadali sami u sebe,a novi su ih sahranjivali. Ponovo sam uzdahnuo. Pripremio sam chetkicu i platno,i poceo da slikam tu prirodnu divotu.

Naša mladost na ljubavnom ispitu




I meni se desilo. A sto puta sam rekla sebi da ja nisam takva, da za mene toga nema.
S jedne strane me je izjedalo to što sam izneverila sebe, donekle. A sa druge strane je bilo zadovoljstvo. Ma, nije to ni zadovoljstvo... Plašim se da izgovorim, ali možda i jeste... LJUBAV?

Prišao mi je na hodniku i podigao mi gumicu za kosu koju je predhodno sam skinuo odvezujući mi rep. Osetila sam kosu kako mi pada na ramena i toplinu iza leđa - okrenula se brzo, i BAM! Tople usne na mojim. Ne znam šta osećam. Jedva da ga znam... Oko mene uzdasi čuđenja. Isti uzdasi i u meni...

Tri meseca smo zajedno... A ja tek sada počinjem da uviđam da je ono što osećam toliko jako da me iznutra golica. A osećaj krivice je tu, svakako. On nije osoba za koju bi trebalo da se odlučim, ako se uopšte mogu i odlučiti. Ne snalazim se dobro u tom svetu, sve je za mene novo. Ali privikavam se, iako me nešto kopka. Kao da ne treba to da radim, a radim i ono što ne ne treba da radim i pored potrebe... Protivteža pozitivnim osećanjima je postala sve jača u sledćih mesec dana... Dok nije kulminirala prvim šamarom, raskrvavljenom usnom, suzama pod hladnim tušem... A ja i dalje ne znam kako da se odbranim... I od čega se tačno branim.
A on sedi tačno ispod mog prozora sa jednom, drugom, tećom. Muzika i dalje dole trešti... U istom zagušljivom klubu gde sam gledana sada kao glupa, prodana balavica. TO NIJE ISTINA!

Volim ga, ipak... I više nego što mi razum dozvoljava. Jesam li glupa? Jesam li stvarno glupa?

"Da rata vise ne bude"

Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat(otrcano) nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan(ne nuzhno),jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom(nepotrebno, izbaci) sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha, uzivamo u prirodi i njenim carima(otrcano i posve netachno),nasmeshimo se(mozhemo se nasmeshiti; shtavishe, isto je donekle i chesto),i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..(nepotrebno)
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam(da li je ovo stvarno neshto shto zhelish u sastavu?; nije lepota pisanja u tome...).Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode.(ponavljash se) Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.(eureka!; nepotrebno...)
Cak i sada,dok ovo pisem(veoma otrcano, prosto NEPOTREBNO),negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT(ponavljanje, kao kisha oko Kragujevca - nanosi, dodnosi, uzrokuje rat...)....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu. (Rat je apstrakcija, i predvodjen je nekim silama, pa ti ''metafora'' i nije bash na mestu. Opet, ponavljanje jedne te iste misli, u drugachijem obliku) Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista(ti sastav i pishesh, logichno je da je sa ''tvoje tachke gledishta''),samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne(nadji neshto malo ''zrelije'', realnije),sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo! (Nije parola ''pobedimo HIV'', vetj ''zaustavite rat''...)

''Moje novo drustvo''

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

Stara vitrina



Noc.…Jos jedna u nizu, naizgled obicna... I ja sam mislila da je tako. Sredjivala sam vitrinu svojih misli i naisla na jednu staru, ali jos uvek prisutnu… Bas me je iznenadilo sto je nisam izbacila... Ali, verujem da bih je ponovo negde pokupila...
U njoj su se kovitlale truncice o zivotu. Sta li je to? Cujem od nekoga da je neko umro. I zaboravim. Takvih je vesti mnogo. A, onda, pomislim - koliko u stvari jedan zivot znaci? Pomislim o svim dnevnim brigama, i setim se d ace sve nestati jednom, biti zaboravljene, dok ce se negde nesto desavati... A ja necu imati prilike tome da prisustvujem... I zadrhtala sam. Ispustila sam tu misao, namerno, ne zelim da krasi moju vitrinu vise. I, opet, po ko zna koji put, tanke niti bile su dovoljne da je spasu od pada. I utkala se ponovo, u svaki delic mene... Svemir, beskraj... I, ja sam samo neko zalutalo zrno u odnosu na sve to... A opet se osecam ponekad tako bitnom... Osecam da mi je dovoljno da me samo bar neko voli da bi se iz zrna razvilo nesto vise... A jednom ce vetar jace duvati i odneti sva zrna. I, onda, sta ce ostati? U tom trenutku osetih deja vu. Ovo je vec ispricana prica, ponovljena rec...
I, sta je onda zivot? Vitrinu cu ostaviti pomalo neurednu, uvek je takva. Ali, nikako ne mogu da nacinim tezak korak i da je pospremim u potpunosti. Zadrhtim od same pomisli da jednom nece pored mene biti ljudi koje volim neizmerno... I, necu to prihvatiti, znam. I, sta ce mi onda zivot? Da bih se plasila od same pomisli da cu izgubiti nekoga koga najvise volim. Necu i ne mogu to da prihvatim! Vitrina se zaljuljala. Odlucih da je primirim. Neke stvari ce zauvek ostati u njoj. Previse su snazne da bi ih odbacila... A ja isuvise slaba za tako nesto...
Odustala sam od spremanja... Mozda neki drugi put...

''pokodirena tikva''
Jovan Sterija Popovic
opis lika Fema





U komadu ''Pokondirena tikva'' JSP-a izdvaja se lik Fema.Sterija ismeva sve ljude koji se ponashaju kao ona kroz njen lik.
Od kada je njen muz Pera opanchar umro Fema je postala veoma sebichna zena.Fema zeli da postane dama i da udje u nobles,ali joj to ne polazi za rukom i takvim smojim ponashanjem je veoma smeshna.Spomilje kulturu i otmenos iako ne zna shta je to,a takodje nema ni kucno vaspitanje,obrazovanje ni bistrinu.Ponasha se veoma ruzno za svoje godine i smeshna je kada izgovara francuske rechi pogreshno.Vreddja svog pokojnog muza zahvaljujuci kome je stekla bogatstvo...Vredja i omalovazava cerku Evicu i Vasu,stidi se svog brata chizmara i govori kako on njen brat nije niti moze biti...Sve ljude gleda sa visine.Odjednom je postala dama i ponahsa se kao da je to oduvek...Izgovara i roste rechi koje je navikla da koristi a upravo time se odaje i pokazuje svoju plitkost i uobrazenost...Sam naziv kaze da je tikva umislila da je kristalna chasha.Nazalost takvih ljudi ima mnogo...

Analiza pesme krvava bajka...


pesma ima naslov krvava bajka zato sto je zlocin o kome pesnikinja peva prosto neverovatan,a izvrsen je sredinom 20 veka u evropi kaja se ponosi svojom bogatom kulturnom tradicijom i naucnim progresom.U zelji da svemu tome prida prizvuk neverovatnog,fantastickog,a opet moguceg i opsteljudskog,koje ostaje da se prica mladima u stilu bajke.Desanka Maksimovic tako i zapocinje svoje delo:
bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu.....

Vreme kao da je izbrisalo pamcenje o nazivu zemlje u kojoj se tacno to dogodilo.To uostalom kao da i nije vazno.Vazno je da se to istinski dogodilo i da je to bilo "u nekoj zemlji"da je to "zemlja seljaka"i da je ta zemlja na Balkanu.Naziv zemlje se podrazumeva-Srbija


sta se tacno dogodilo u toj "zemlji seljaka "
dogodio se najveci zlocin,zlocin nad zlocinima-"krvavA bajka"
UMRLA JE MUCENICKOM SMRCU CETA djaka u istom danu

to je vazno ,jedino sto je vazno i za onoga koji slusa"krvavu bajku"i za onoga koji pripoveda:djaci su isterani iz ucionice i odvedeni na streljabnje,da se vise niko i nikada ne vrati.A po svemu su bili istio godini rodjenja,po skolskim obavezama, po svecanostima na koje su vodjeni , po bolestima od kojih su pelcovamni,po snovima i nadama i po danu ili trenutku kada su umrli.U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja.Niti su bili borci , niti ljudi koji kuju zavere i misle na neciju smrt.Oni su jednostavno bili djaci koji sede u klupama I RESAVAJU NEKE zadatke.Kao i svi drugi djaci imali su ocene,svoje sbnove i djacke tajnerUNI POLETA I VERE U BuduCnost,u ljudsku srecu i dobrotu:imali su mnostvo planova koje su postavljali [pred sebe

i cinilo se svakom da ce dugo da ce vrlo dugo trcati ispod svoda plava dok sve Zadatke NA svetu ne posvrsava.......

tako su sanjarili oni koji su verovali u sebe u svoje svetle snove i zlatne ideale nimalo svesni da im se blizi skori kraj i da ce ostati svetle snove i stranama kamene citanke kao najveci i jedini junaci "krvave bajke",A kad je dosao trenutak pogibije,desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao.I AKO je dosao trenutak pogibije desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao,.IAko jos decaci i devojcice bez panike i straha "uzeli se za ruke" i "na streljanje posli mirno,PRIBRANO KAO DA SMRT NJE NISTA.tO UZIMANJE za ruku simbolise drugarsko bratsko i solidarnio ponasanje i poslednju zalju svih njih:da zavrse onako kako su i ziveli u svenu bliski jednaki slozni pa i onda kada se zauvek odlazi i ostavlja ovozemaljski zivot!eto ,iz tih razloga je doslo do promene u stihovima koji se ponavljaju,Prvi i drugi put pesnik istice:
...umrla je MUCENICKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu
u 3 ponavljanju doslo je do promene ,pa strogfa glasi
........umrla je JUNACKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu

*Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

Oči su ogledalo duše?
Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I topple…Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja…One reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo duse…ne…dusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu…Da dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.

Kada zabruji proljece u ljudskom tijelu razlije se snaga ljubavi,tada ojaca rijec u covjeku i buja i navire u svim porama njegovim.Tada covjek dobije snagu,nepresusan izvor ljubavi...Pa tako i ja...Ljubav stara koliko i ljudi.Postojala je i onda kada se, mozda, nije tako zvala,a prisutna je i danas i cvjeta u svim najrazlicitijim oblicima donoseci raznovrsne plodove...
Istina je da ne mozemo govoriti samo o jednoj vrsti ljubavi,ali ipak ona nama najdraza je izmedju dvije zaljubljene osobe...
Razvijamo se i sazrijevamo,pa tako i nasi pogledi na zivot,ljubav...Zaista,ne bojim se zivota ni ljudi,ali negdje u dubini duse postoji strah da bih te mogla izgubiti.Ne plasim se toliko toga da ces me prestati voljeti,vec da ce drugi uticati na nas,da ces jednom samo morati otici...Bojim se toga iako ne priznajem...ali tisti me to...priznati da ti je stalo do nekog je nesto najteze,ne zbog egoizma,vec iz straha da nestane sve...Sama pomisao da nista nije vjecno me plasi i pitam se dokad ce ovo trajati?Koliko cemo izdrzati...?Znam,nisam vise djevojcica da se zavaravam pricama o princu i vjecnoj ljubavi,ali ipak zelim to...razmisljam o tebi i ne zelim da zaspim,jer java s tobom je ljepsa od sna...(e ovo sam` stvarno pretjerala)Ponekad sama sebi izgledam smijesna,jos ne mogu da vjerujem da se to meni desava...Davno sam u knjizi procitala:"Da li ljubav pravi budalu od covjeka ili se samo budale zaljubljuju"
Da...ljudi koji vole su smatrani budalama...samo sto je sada lijepo biti budala...
I opet kad spomenem tebe pomislim na ljubav,samo sto sada priznajem ono sto znam vec odavno,ali ni tebi pa ni sebi nisam priznala....I zato ne volim te zbog toga ko si ti,vec zbog toga ko sam ja pored tebe....